Sećanje na svetlost

„Trebalo bi da slušaš Moirainu“, kaza Lan opet gledajući Randa. „Ona se Opremala za ovo vreme duže nego što si ti živ. Pusti je da te vodi.“

„Hoće da odem sa ovog bojišta“, odgovori Rand, „i da smesta napadnem Šajol Gul umesto da pokušam da se borim protiv ovih usmerivača kako bih omogućio da opet zauzmete Procep.“

Lan se pokoleba. „Onda bi možda trebalo da uradiš kako ona...“

„Ne“, prekide ga Rand. „Stari prijatelju, vi ste ovde u krajnje teškom položaju. Mogu da uradim nešto - i to ću i uraditi. Ako ne zaustavimo ove Gospodare straha, povlačićete se sve do Tar Valona.“

„Čuo sam šta si uradio kod Maradona“, odgovori mu Lan. „Neću reći ne čudu, ako si već rešen da nam ga nađeš.“

„Maradon je bio greška“, šturo primeti Moiraina. „Rande, ne možeš da priuštiš sebi da se tek tako izlažeš.“

„Ne mogu da priuštim ni da se ne izlažem. Neću da sedim po strani i da gledam kako ljudi ginu! Naročito ne kada mogu da ih zaštitim.“

„Krajišnicima ne treba zaštita“, reče mu Lan.

„Ne“, saglasi se Rand, „ali nikada nisam upoznao Krajišnika koji bi odbio mač koji mu je ponuđen u trenutku kada mu je potreban.“

Lan ga pogleda pravo u oči, pa klimnu. „Uradi šta možeš.“

Rand klimnu dvema Devicama, koje mu odgovoriše.

„Čobanine“, reče mu Lan.

Rand izvi obrvu.

Lan ga pozdravi, dižući ruku preko grudi i saginjući glavu.

Rand mu klimnu u odgovor. „Dai Sane, tamo na podu je nešto za tebe.“

Lan se namršti, pa priđe hrpi ćebadi. U njegovom šatoru nije bilo stolova. Lan kleknu, pa diže s poda blistavu srebrnu krunu - tanku, ali čvrstu. „Kruna Malkijera“, prošapta on. „Ovo je izgubljeno!“

„Moje kujundžije su učinile šta su mogle na osnovu starih crteža“, odgovori Rand. „Druga je za Ninaevu; mislim da će joj dobro stajati. Ti si oduvek bio kralj, prijatelju moj. Elejna me je naučila kako da vladam, ali ti... ti si me naučio da istrajavam. Hvala ti." Okrenu se Moiraini. „Raščisti mesto da bih mogao da se vratim.“

Rand zgrabi Jednu moć i otvori kapiju. Ostavi Lana da kleči držeći krunu i pođe za svojim Devicama ria jedno crno polje. Spaljene stabljike mrvile su mu se pod čizmama, a vazduh je bio zagušljiv od dima.

Device se smesta skloniše u jedno malo udubljenje u polju, pribijajući se uz čađavu zemlju, spremne da izdrže oluju.

Jer oluja se svakako sprema. Ogromna gomila Troloka prostirala se pred Random; kopali su po zemlji i ostacima seoskih kuća. U blizini je tekla reka Mora; ovo je prva obrađivana zemlja južno od Tarvinovog procepa. Lanova vojska spalila ju je pre pripreme za povlačenje nizvodno, pred troločkim napredovanjem.

Tu je bilo na desetine hiljada tih zveri. Možda i više. Rand diže ruke, sklopi pesnicu pa duboko udahnu. U torbici za pojasom nosio je dobro poznat predmet. Malog debeljka s mačem - angreal koji je skoro pronašao kod pumajskih kladenaca. Vratio se tamo da ga još jednom potraži i pronašao ga zakopanog u blatu. Bio mu je od koristi kod Maradona. Niko ne zna da ga on ima. To je bitno.

Ali on tu neće samo usmeravati. Troloci zavikaše kada vetar zašiba oko Randa. To nije bila posledica usmeravanja - ne još.

Bio je to Rand. Njegovo prisustvo. Suočavanje s njim.

More se zatalasa kada se različite vodene struje sudare. Vetar se razduva kada se izmešaju topao i hladan vazduh. A kada se Svetlost suoči sa Senkom... nastane oluja. Rand viknu i pusti da njegova priroda uskomeša buru. Mračni pritisnu zemlju, težeći da je uguši. Sari je potrebno izjednačavanje. Potrebna joj je ravnoteža.

Potreban joj je Zmaj.

Vetar još jače dunu, munje rascepiše nebo, a crna prašina i nagorela slama digoše se i poleteše u vihor. Rand napokon poče da usmerava kada Mirdraali nateraše Troloke da ga napadnu; zveri pojuriše naspram vetra, a Rand uputi munje na njih.

Daleko je lakše da navodi nego da vlada. Pošto se oluja već razduvala, nije morao da prisiljava munje da ga slušaju - već samo da ih nagovara.

Gromovi uništiše prednje odrede Troloka - na stotine munja koje su udarile jedna za drugom. Opor smrad spaljenog mesa ubrzo se uskomeša u oluji, pridružujući se nagoreloj slami. Rand zaurla dok su Troloci navirali. Smrtokapije nikoše oko njega - kapije koje su letele preko tla kao vodeni pauci, noseći Troloke u smrt. Nakot Senke ne može da preživi Putovanje.

Olujni vetrovi digoše se oko Randa dok je ubijao Troloke koji su pokušavali da stignu do njega. Mračni misli da može tu da vlada? Videće da ta zemlja već ima svog kralja! Videće da bitka neće...

Stit pokuša da odseče Randa od Izvora. On se zasmeja, pa se okrenu pokušavajući da odredi odakle tačno dopire taj štit. „Taime!“, zaurla iako je oluja nosila njegov glas i nadjačavala ga. „Nadao sam se da ćeš doći!“

Bila je to bitka koju je Lijus Terin neprestano zahtevao od njega, bitka koju Rand nije smeo da otpočne. Sve do sada, sve dok nije ovladao sobom. Prizvao je svu svoju snagu, ali onda ga pogodi još jedan štit, pa još jedan.