Sećanje na svetlost

„Lijuse Terine, ti možeš da me oslobodiš“, reče mu Lanfear. „On me je zgrabio. Zar moram da te preklinjem? Zgrabio me je!“

„Mijerin, ti si se zavetovala Senci“, odgovori joj Rand. „Ovo ti je nagrada. Zar očekuješ da ti se sažalim?“

Nešto mračno obmota joj se oko nogu i opet je povuče u bezdan. Uprkos svojim rečima, Rand sam od sebe pođe napred, kao da će da skoči u jezerce.

On se zaustavi. Napokon se, nakon duge borbe, osećao celovito. To mu je davalo snagu, ali u njegovom spokoju krije se slabost - slabost koje se on oduvek pribojavao. Slabost koju je Moiraina uočila u njemu i s punim pravom je istakla. Slabost samilosti.

Potrebna mu je. Baš kao što je kalpaku potreban vizir. I jedno i drugo može da se zloupotrebi i iskoristi. Priznao je samome sebi da je to tako.

Lanfear izroni, usta punih vode, delujući potpuno bespomoćno. „Moram li da te preklinjem?“, opet ga upita.

„Mislim da nisi u stanju.“

Ona spusti pogled. „...Molim te?" prošapta.

Randu se srce cepalo. I on je prošao kroz mrak tražeći Svetlost. Pružio je sebi drugu priliku - zar ne bi trebalo da je pruži još nekome?

Svetlosti! Kolebao se, sećajući se kako se osećao u onom trenutku kada je zgrabio Pravu moć. Taj bol i to ushićenje, ta snaga i taj užas. Lanfear se prepustila Mračnome, ali na neki način učinio je to i Rand.

Pogleda je pravo u oči, tragajući za nečim u njima, znajući šta je u njima. Na kraju, Rand samo odmahnu glavom. „Mijerin, izveštila si se u ovakvim obmanama - ali ne dovoljno.“

Ona se natmuri. Za tren oka, jezerce nestade i zameni ga kameni pod. Lanfear je tu sedela prekrštenih nogu, u svojoj srebrno-beloj haljini. Imala je novo lice, ali je i dalje ona stara.

„Dakle, zaista si se vratio“, reče mu ona. Zvučala je kao da joj baš i nije drago zbog toga. „Pa, bar više nisam primorana da se nosim s prostodušnim seljačićem. Makar je to dobro.“

Rand frknu i ude u odaju. Ona jeste i dalje zarobljena - osećao je tamu oko ilje, nalik na nekakvu senovitu kupolu, pa nije zalazio u nju. Ali jezero - izigravanje davljenja - to je bilo samo glumatanje. Ona je gorda, ali spremna je da izigrava slabost ako je to potrebno. Da je ranije smogao snage da prihvati sećanja Lijusa Terina, ona ga ne bi onako lako zavarala kada je bio u Pustari.

„Onda te neću oslovljavati kao gospa kojoj je potreban spasilac“, reče mu Lanfear, odmeravajući ga dok je on obilazio njen zatvor, „već kao tebi ravna, koja traži utočište.“

„Ravna?" kroz smeh je upita Rand. „Mijerin, otkad ti bilo koga smatraš sebi ravnim?“

„Zar ti nimalo nije stalo do toga što sam ja zatočena?“

„To me boli“, odgovori joj Rand, „ali ništa više nego kada si se zavetovala Senci. Znaš li da sam bio prisutan kada si to obznanila? Nisi me videla, pošto nisam želeo da budem viđen, ali posmatrao sam te. Svetlosti, Mijerin, zaklela si se da ćeš me ubiti"

„A jesam li to ozbiljno mislila?“, upita ga ona okrećući se da ga pogleda u oči.

Je li... Ne, nije to ozbiljno mislila. Ne tada. Lanfear ne ubija ljude za koje misli da bi mogli da joj budu od koristi, a njega je oduvek smatrala korisnim.

„Ono što smo nekada imali bilo je nešto posebno“, reče mu ona. „Ti si bio moja...“

„Ja sam za tebe bio samo ukras!“, prasnu Rand, pa duboko udahnu pokušavajući da se smiri. Svetlosti, teško mu je kada je u društvu s njom. „Gotovo je s prošlošću. Nije mi stalo do nje i drage volje bih ti pružio priliku da se vratiš Svetlosti. Nažalost, znam te. Ti sve to opet radiš. Varaš nas sve, uključujući i Mračnoga lično. Tebi nije stalo do Svetlosti. Mijerin, tebi je stalo samo do sopstvene moći. Zar zaista hoćeš da poverujem da si se promenila?“

„Ne poznaješ me ti tako dobro kao što misliš“, odbrusi mu ona gledajući ga kako obilazi njen zatvor. „Nikada me nisi poznavao.“

„Onda mi to dokaži“, reče joj Rand i stade. „Mijerin, pokaži mi svoj um. Otvori mi ga u potpunosti. Daj mi vlast nad sobom baš ovde - u ovom mestu ovladanih snova. Ako su ti namere čiste i iskrene - oslobodiću te.“

„To što tražiš je zabranjeno.“

Rand se zasmeja. „A kada te je to sprečavalo?“

Izgleda da je ona ozbiljno razmišljala o tome; mora da se zaista brine zbog svog zatočeništva, jer bi mu se nekada nasmejala u lice na takav predlog. Budući da je ovo, makar prividno, mesto u kojem on ima svu vlast, mogao bi da je ogoli do kraja i da prekopa njen um, samo ako mu ona to dozvoli.

„Ja..." zausti Lanfear.

On pođe napred, sve do ruba zatvora. Ono podrhtavanje u njenom glasu, to je delovalo kao da nije laž. Bilo je to prvo iskreno osećanje koje je u njoj video.

Svetlosti, pomislio je gledajući je u oči. Hoće li zaista to uraditi?

„Ne mogu“, reče mu ona. „Ne mogu." Ponovila je to daleko tišim glasom. Rand izdahnu. Vide da mu se ruka trese. Tako blizu. Tako blizu Svetlostim kao neka divlja mačka u mraku, koja ljutito šeta napred-nazad ispred vatrom obasjanog ambara! Shvati da je besan - bešnji nego ranije. Ona uvek to radi. Očijuka sa onim što je ispravno, ali na kraju uvek odabere svoj put.