Sećanje na svetlost

Ako ih to čeka ako vetrotragačice ne budu koristile svoju Zdelu, Ituralde je više nego zadovoljan time da one rade svoj posao. Mračni ne bi mario koliko će Troloka da ubije šaljući mećave, kovitlace ili vihore da bi ubijao ljude protiv kojih se njegovi Troloci bore.

„Pripremaju novi napad na ulazu u klanac!“, viknu neko u mraku, a odmah potom začuše se i drugi povici da to potvrde. Ituralde se zagleda kroz izmaglicu i svetlost koju su bacale lomače. Troloci se zaista prikupljaju.

„Povuci sedmi i deveti pešadijski odred“, naredi Ituralde. „Predugo su u borbi. Povuci četvrti i peti iz pozadine i naredi da zauzmu položaj na krilima. Neka se vojnici pripreme za još strela. I..." Namršti se i zaćuta. Sta oni Troloci rade? Povukli su se dalje nego što je on očekivao i sakrili u mraku klisure. Nije moguće da se povlače. Zar ne?

Mračan talas pokulja iz klanca. Mirdraali. Na stotine i stotine njih. Crni plaštovi se nisu mrdali uprkos vetru. Lica bez očiju, iscerene usne, crni mačevi. Ti stvorovi kreću se kao jegulje, gipko i sklisko.

Nije bilo vremena za naređenja, nije bilo vremena za odgovor. Skliznuli su pravo u kvadrate branilaca, provlačeći se između kopalja i vitlajući smrtonosnim mačevima.

„Aijeli!" zaurla Ituralde. „Dovedite Aijele! Sve njih - i usmerivače! Sve sem onih koji čuvaju Jamu usuda! Brže, brže!“

Glasnici potrčaše. Ituralde je užasnuto gledao šta se dešava. Čitava vojska Mirdraala. Svetlosti, to što se dešava grozno je baš kao njegovi košmari!

Sedmi pešadijski odred pao je pred napadom i kvadrat se rasuo. Ituralde zausti da naredi da njegove glavne pozadinske jedinice - one koje brane njegov položaj - krenu i pruže podršku. Mora narediti konjici da smanji pritisak na pešadiju.

Nema mnogo konjice; saglasio se da će većina konjanika biti potrebniji i korisniji na drugim bojištima - ali ipak ih ima malo. Ovde će oni biti od suštinske važnosti.

Samo...

On čvrsto sklopi oči. Svetlosti, iznuren je. Teško mu je da razmišlja.

Povuci se pred napadom, kao da mu je govorio neki glas. Povuci se do Aijela, a onda tamo pruži otpor:

„Povuci..." prošapta. „Povuci...“

Ima nekakav osećaj da bi to bilo veoma, veoma pogrešno. Ali zašto njegov um to uporno traži?

Kapetane Tijera, pokuša da prošapće Ituralde. Prepuštam ti zapovedništvo. Reči nisu htele da izađu. Kao da mu nešto opipljivo steže usta.

Čuo je ljude kako vrište. Sta se dešava? Na desetine ljudi može da pogine u borbi protiv samo jednog Mirdraala. Kod Maradona je izgubio čitav odred strelaca - stotinu ljudi - kada su dve Seni noću upale u grad. Njegove odbrambene jedinice bile su sazdane da se bore protiv Troloka, da ih sapliću i obaraju.

Seni će polomiti te kopljaničke kvadrate kao da su jaja. Niko ne radi ono što se uraditi mora.

„Moj lorde Ituralde?" upita kapetan Tijera. „Milostivi, šta si to rekao?“

Ako se povuku, Troloci će ih opkoliti. Moraju da ostanu tu gde jesu i da budu nepokolebljivi.

Ituralde zinu da izda naređenje za povlačenje. „Povuci...“

Vukovi. Vukovi se pojaviše u sumaglici kao senke i režeći skočiše na Mirdraale. Ituralde zabezeknuto pogleda, hitro se okrećući, kada jedan čovek u krznenoj odeći skoči na vrh stenovite uzvisine.

Tijera se zatetura i pozva stražare. Pridošlica u krznu skoči na Ituraldea i obori ga sa isturene stene.

Ituralde se nije otimao. Ko god da je taj čovek, Ituralde mu je bio zahvalan, osećajući se pobednički dok je padao. Nije izdao naređenje za povlačenje.

Nije pao s velike visine, ali vazduh mu je svejedno izleteo iz pluća. Vukovi ga nežno stisnuše čeljustima za ruke pa ga odvukoše u mrak dok je on lagano gubio svest.

Egvena je sedela u svom logoru dok se bitka za granicu Kandora nastavljala.

Njena vojska zaustavljala je Troloke. Seanšani su se borili rame uz rame s njenim vojnicima na drugoj strani reke.

Egvena je držala šoljicu čaja.

Svetlosti, to je izluđuje. Ona je Amirlin. Ali više nema snage.

Još nije našla Gareta Brina, ali to nije neočekivano. On se ne zadržava na jednom mestu. Silvijana ga traži, pa bi Egvena ubrzo trebalo da dobije neke vesti.

Neke Aes Sedai poslate su da odvedu ranjenike u Majen. Sunce je klizilo s neba, kao očni kapak koji neće da ostane otvoren. Egveni su se ruke tresle dok je držala šoljicu. I dalje je mogla da čuje zvuke bitke. Izgleda da će se Troloci boriti i noću, saterujuću ljudske vojske u reku.

U daljini se začuše povici nalik na riku pobesnele gomile, ali grmljavina usmerivača se usporila.

Ona se okrenu i pogleda Gavina. On kao da uopšte nije bio umoran, mada jeste neobično prebledeo. Egvena srknu čaj i nemo ga opsova. To nije pošteno, ali sada je poštenje ne zanima. Može da gunđa na svog Zaštitnika. Oni tome i služe, zar ne?