Sećanje na svetlost

Sudeći po onome što je Galad čuo, krajiške vojske samo su delić onoga što su nekada bile. Izdaju velikih kapetana najviše su osetili lord Mandragoran i njegovi ljudi. Galadu je bilo mučno zbog toga, jer bitka nije bila laka ni za njega ni za bilo koga drugog sa Elejnom. Bila je stravična - ali ma koliko gadna bila, bitka koju su vodili Krajišnici po mnogo čemu je bila gora.

Galad je s velikim teškoćama zauzdao mučninu kada je s vrha brda video koliko je krilatih strvinara došlo da se pogosti. Poslušnici Mračnoga izginuli su, pa se poslušnici Mračnoga prežderavaju.

Galad je na kraju našao Elejnu. Iznenadile su ga njene strastvene reči, upućene Tamu al’Toru i Argandi.

„Met je upravu“, govorila je. „Merilorskp polje je dobro bojište. Svetlosti! Kad bismo samo mogli da damo vojsci vremena da se odmori. Imaćemo samo nekoliko dana - u najboljem slučaju jednu nedelju - pre nego što Troloci za nama stignu do Merilora." Ona odmahnu glavom. „Trebalo je da očekujemo Šarance. Kada izgleda da Mračnome karte u ruci ne odgovaraju, naravno da će on u igru ubaciti nekoliko novih karata.“

Galadov ponos zahtevao je da on ostane da stoji dok sluša Elejnin govor ostalim zapovednicima, ali ponos mu je prvi put izgubio bitku, pa je on seo da jednu stoličicu i pogurio se.

„Galade“, obrati mu se Elejna, „zaista bi trebalo da dopustiš da ti neki Aša’man spere iznurenost. Glupo je što se uporno ponašaš prema njima kao da su otpadnici.“

Galad se ispravi. „To nema nikakve veze sa Aša'manima“, prasnu. Previše je svadljiv. Jeste umoran. „Ova iznurenost podseća me na ono što smo danas izgubili. To je iscrpljenost koju moji ljudi moraju da trpe, pa ću je trpeti i ja da ne bih zaboravio koliko su umorni i da ih ne bih previše pritiskao.“

Elejna se namršti na njega. On je davno prestao da se brine zbog toga da će je njegove reči uvrediti. Cinilo mu se kao da više ne može da kaže ni da je dan lep ili čaj topao a da se ona nekako ne uvredi.

Bilo bi lepo da Ajbara nije pobegao. Taj čovek je pravi vođa - jedan od retkih koje je Galad u životu upoznao - i neko s kime je on mogao da razgovara a da se ne brine da li će ga uvrediti. Možda će Dve Reke biti dobro mesto da se Beli plaštovi tamo nastane.

Naravno, ima nešto zle krvi između njih. Ali može da poradi na tome...

Nazvao sam ih Belim plaštovima..., pomislio je trenutak kasnije. Upravo sam na taj način razmišljao o Deci. Dugo je vremena prošlo otkad mu se to slučajno desilo.

„Veličanstvo“, reče Arganda. Stajao je pored Logana, vođe Aša’mana, i Havijena Nurela, novog zapovednika Krilate straže. Talmanes je došao s nekoliko zapovednika Saldejaca i Zmajeve legije. Nedaleko odatle ogijerski starešina Haman sedeo je na zemlji i zurio u suton, kao da je ošamućen.

„Veličanstvo“, nastavi Arganda, „shvatam da ti ovo smatraš velikom pobedom...“

„Ovo jeste velika pobeda“, prekide ga Elejna. „Moramo ubediti ljude da je tako i vide. Nema ni osam sati kako sam mislila da će čitava naša vojska biti satrta do poslednjeg čoveka. Pobedili smo.“

„Po cenu polovine naših vojnika“, tiho primeti Arganda.

„Računaću to kao pobedu“, bila je uporna Elejna. „Očekivali smo potpuno uništenje.“

„Danas je kasapin jedini pobednik“, tiho kaza Nurel. Delovao je obamrlo.

„Ne“, reče Tam al'Tor, „ona je u pravu. Vojnici moraju da shvate šta su omogućili gubici koje su oni pretrpeli. Ovo moramo da smatramo pobedom. Mora da bude tako upamćena, a vojnici se moraju ubediti da tako gledaju na ovu bitku.“

„To je laž“, odvrati Galad, i ne shvatajući da to čini.

„Nije“, reče mu al'Tor. „Danas smo ostali bez mnogo prijatelja. Svetlost zna da jesmo. Ali Mračni i želi da se usredsredimo na smrt. Izazivam te da mi kažeš da grešim, ako možeš. Moramo oko sebe videti Svetlost a ne Senku, ili ćemo potonuti.“

„Ovom pobedom“, javi se Elejna namerno naglašavajući tu reč, „izvojevali smo predah. Možemo se prikupiti kod Merilora, tamo se ušančiti i snažno pružiti poslednji otpor Senci.“

„Svetlosti“, prošapta Talmanes. „Zaista ćemo opet proći kroz sve ovo, zar ne?“

„Da“, nevoljno odgovori Elejna.

Galad pogleda polje prekriveno leševima, pa zadrhta. „Merilor će biti još gori. Svetlost nam pomogla... biće samo još gore.“

33 Prinčev duvan

Perin je jurio Koljača preko neba. Skočio je s jednog uskomešanog srebrno-crnog oblaka, a Koljač se pred njime rastopio od brzine preko garavog neba. Vazduh je dobovao od munja i šibanja žestokog vetra. Perina su zasipali mirisi iza kojih nije bilo nikakvog smisla ni razuma. Blatište u tiru. Zagorela pita. Istrulelo smeće. Mrtvački ljiljan.

Koljač doskoči na oblak ispred Perina, pa se premesti - okrećući se za tren oka - s napetim lukom. Strela bi odapeta tako brzo da vazduh zapucketa, ali Perinu pođe za rukom da je odbije čekićem, pa i on doskoči na isti onaj gromonosni oblak gde i Koljač, zamišljajući čvrsto tle ispod sebe, a para od koje se olujni oblak sastojao postade čvrsta i opipljiva.