Sećanje na svetlost

Koljač se dočeka uz tresak blizu njega. Zadihao se od njihove naporne borbe. Dobro. Perinova iscrpljenost pokazala se tako što ga je nešto peklo duboko u mišićima.

„Drago mi je što si bio tamo“, reče Koljač dižući mač na rame, a štit mu nestade. „Silno sam se nadao da ćeš se ti umešati kada se pojavim da ubijem Zmaja.”

„Luk, šta si ti?“ oprezno upita Perin, premeštajući se u stranu tako da bude tačno naspram Koljača u kamenom krugu s vodenim zidovima. „Šta si zapravo ti?“

Koljač je pošao u stranu, sve vreme pričajući da bi - Perin je dobro znao šta on radi - uljuljkao svoj plen. „Znaš, video sam ga“, tiho reče Koljač. Mračnoga. Velikog gospodara, kako ga neki zovu. Oba izraza su neizmerno i skoro uvredljivo potcenjivanje.“

„Zar zaista misliš da će te on nagraditi?" podrugljivo mu reče Perin. „Kako ne shvataš da će te on odbaciti čim završi s tobom, kao što je odbacio mnoge druge?“

Koljač se zasmeja. „Je li odbacio Izgubljene kada su ga izneverili i završili zatočeni s njim u Rupi? Mogao je da ih sve pobije i da zadrži njihove duše u večitim mukama. Da li je to učinio?“

Perin nije odgovorio.

„Mračni se ne odriče korisnog oruđa“, nastavi Koljač. „Ako ga izneveriš, možda će te kazniti, ali on nikada ništa ne baca. On je kao dobra domaćica koja krije po dnu kotarica klupka zamršenog prediva i probušene čajnike, čekajući pravi trenutak da ih opet upotrebi za nešto. Tu grešiš, Ajbara. Puko ljudsko biće bi možda i uništilo oruđe koje je previše uspešno, iz straha da će ga ta alatka ugroziti. S Mračnim nije tako. On će me zaista nagraditi.“

Perin zausti da mu odgovori, a Koljač se premesti ispred njega kako bi ga napao, misleći da Perin ne obraća pažnju. Perin nestane i Koljačev udarac raseče samo vazduh. Čovek se munjevito okrenu i opet udari, ali Perin se premestio na suprotnu stranu. Mala morska stvorenja s mnogo udova vijugala su mu oko nogu, zbunjena time što se voda iznenada povukla. Nešto veliko i mračno plivalo je kroz senovitu vodu iza Koljača.

„Nisi mi odgovorio na pitanje“, primeti Perin. „Šta si ti?“

„Ja sam odvažan“, odgovori mu Koljač koračajući prema njemu. „I umoran sam od toga da se plašim. U životu postoje grabljivci i plen. Cesto se dešava da i grabljivci postanu hrana za nekoga drugog. Jedini način da se preživi u lancu ishrane jeste da se napreduje naviše i da se postane lovac.“

„Zato ubijaš vukove?".

Koljač mu uputi osmeh pun opasnosti, lica skrivenog u senci. Pošto je nebo bilo skriveno olujnim oblacima, a oko njih se dizali vodeni zidovi, na tom dnu bilo je polumračno - mada je neobična svetlost vučjeg sna prodirala i kroz to mesto, premda nekako prigušeno.

„Vukovi i ljudi su najbolji lovci na svetu“, tiho kaza Koljač. „Ako ih ubijaš, uzdižeš se iznad njih. Nismo svi mi bili povlašćeni odrastanjem u udobnom domu s toplim ognjištem i nasmejanom braćom i sestrama.“

Perin i Koljač kružili su jedan oko drugoga, senke su se pretapale jedna u drugu, a sevanje munja po nebu bleštalo je kroz vodu.

„Da znaš kakav sam život ja vodio“, nastavi Koljač, „počeo bi da zavijaš. Beznadežnost. Patnja... Ubrzo sam otkrio svoj put. Svoju moć. Ovde sam ja kralj.“

On preskoči razdaljinu između njih tako brzo da se činilo kao da se rastopio. Perin se spremi da zamahne, ali Koljač nije isukao mač. Udario je u Perina i obojicu ih bacio u vodeni zid. Oko njih je more penilo i komešalo se.

Tama. Perin stvori svetlost, nekako čineći da kamenje pod njegovim nogama blista. Koljač ga je jednom rukom držao za plašt a drugom zamahivao mačem u mračnoj vodi; za njegovim sečivom vukao se trag mehurova, iako se kretalo brzo kao da seče vazduh. Perin viknu, a mehurovi mu izađoše na usta. On pokuša da zaustavi Koljačev udarac, ali ruke su mu se pomerale kao da su obamrle.

U tom trenu zaleđenosti, Perin pokuša da zamisli da ga voda ne sputava, ali njegov um samo odbaci takvu pomisao. To nije prirodno. Ne može biti prirodno.

Obuzet očajem, pošto je Koljačev mač bio već dovoljno blizu da ga rani, Perin zaledi vodu oko obojice. To ga bezmalo smrvi, ali ipak zaustavi Koljača na dragoceni trenutak dok se Perin pribrao. Učini da njegov plašt nestane kako ne bi poveo Koljača sa sobom, pa se premesti odatle.

Perin se pojavi na stenovitoj plaži pored strmog brda napola urušenog morskom silom. Pade na sve četiri, boreći se za dah. Voda mu se slivala iz brade. Um mu je bio... obamro. Teško mu je bilo da zamišlja kako voda beži od njega, da bi se osušio.

Sta se to dešava?, pomislio je dok je drhtao. Oluja je besnela oko njega, tako da se kora kidala s debala, čije su grane već bile ogoljene. Tako je... umoran. Iznuren. Koliko li je vremena prošlo otkad je poslednji put spavao? U stvarnom svetu prošle su nedelje, ali nije moguće da je i tu prošlo isto toliko vremena, zar ne?

More kao da proključa i zapeni. Perin se okrenu. Nekako mu je pošlo za rukom da ne ispusti čekić dok mu se sve ono dešavalo, pa ga sada diže da bi se suočio s Koljačem.