Sećanje na svetlost

„Srećno, Min Farso“, odgovori joj Met. Pusti je pa diže na rame ašandarei. Seanšani su počeli da napuštaju Dašarsku kvrgu, povlačeći se do Erinin pre nego što u potpunosti napuste Merilorsko polje. Demandred će ih pustiti da idu. Bio bi budala da to ne učini. Krv i krvavi pepeo, u šta se to Met uvalio? Upravo je poslao sa bojišta dobru četvrtinu svoje vojske.

Vratiče se oni, pomislio je. Ako mu ovo kockanje uspe. Ako kockice padnu onako kako je njemu potrebno.

Samo što ova bitka nije partija kockanja. Suviše je istančana. Ako išta, ovo je partija karata. Met obično dobija na kartama. Obično.

Desno od njega, jedan odred vojnika u tamnim seanšanskim oklopima Marširao je ka bojištu. „Hej, Kejride!“, viknu Met.

Taj krupni čovek mrko ga pogleda. Met odjednom shvati kako se komad metala oseća kada ga Perin odmerava, držeći čekić u rukama. Kejrid mu odsečno priđe, i mada je bilo očigledno da se trudio da mu lice bude spokojno, Met je osećao grmljavinu u njemu.

„Hvala ti“, ukočeno mu kaza Kejrid, „na tome što si pomogao da se sačuva carica, neka bi živela večno.“

„Misliš da je trebalo da je čuvam na nekom bezbednom mestu?“ kaza Met. „A ne da ona bude na zapovedničkom položaju.“

„Nije na meni da dovodim u pitanje nekoga ko pripada Krvi, veliki“, odgovori mu Kejrid.

„Ne dovodiš ti mene u pitanje“, odvrati Met, „već razmišljaš da li da me proburaziš nečim oštrim. To je potpuno druga stvar.“

Kejrid dugo i duboko uzdahnu. „Izvinjavam se, veliki“, reče on i okrenu se da ode. „Moram da povedem svoje ljude u smrt.“

„Ne bih rekao“, kaza mu Met. „Ti ćeš sa mnom.“

Kejrid se opet okrenu prema njemu. „Carica, neka bi živela večno, naredila je...“

„Da stupite u prve borbene redove“, prekide ga Met, zaklanjajući dlanom oko da mu sunce ne bi smetalo dok je odmeravao rečno korito krcato Trolocima. „Sjajno. A šta misliš, kud ja krvavo idem?“

„Jašeš u bitku?" upita Kejrid.

„Više sam mislio da kasam“, odvrati Met, pa odmahnu glavom. „Moram da steknem osećaj za to šta Demandred radi... Kejride, ja idem tamo, a zvuči mi divno zamisao da vi budete između mene i Troloka. Ideš li?“

Kejrid mu ništa nije odgovorio, mada nije ni otišao.

„Vidi, kakvog izbora imaš?“, upita ga Met. „Da odjašeš i pogineš bez ikakvog smisla? Ili da pokušaš da mene sačuvaš u životu za vašu caricu? Skoro sam ubeđen da sam joj drag. Možda. Tuon je teško pročitati.“

„Ne zovi je tim imenom“, reče mu Kejrid.

„Zvaću je kako ja krvavo hoću.“

„Ne ako mi pođemo s tobom“, odvrati Kejrid. „Ako ću već jahati s tobom, Prinče gavranova, neću da moji ljudi slušaju takve stvari iz tvojih usta. To bi bilo loše znamenje.“

„Pa, to nećemo“, odgovori Met. „Onda dobro, Kejride. Hajde da uletimo u ovaj haos i da vidimo šta možemo da uradimo. U Fortuonino ime.“

Tam diže mač kao da će početi dvoboj, ali pred njim nije bilo časnih neprijatelja, već samo mahnitih Troloka koji stenju i zavijaju. Povukli su se iz bitke protiv opkoljenih Belih plaštova i uključili u bitku kod ruševina.

Troloci su se okrenuli na Dvorečane i napali ih. Tam, koji je bio na čelu klina, zauze stav, „trska na vetru" Odbijao je da uzmakne i za korak. Saginjao se i povijao, ali nije uzmicao dok je slamao troločki red, zadajući hitre udarce mačem.

Dvorečani su se probijali, kao trn u nozi Mračnoga i loza koja mu sputava ruku. U metežu koji je nastao, vikali su i psovali i borili se da rasture Troloke.

Ali ubrzo su morali da se usredsrede na odbranu. Troloci su ih opkolili. Formacija u obliku klina, koja obično služi za napad, bila je korisna i u tom slučaju. Troloci su se kretali duž stranica klina, primajući udarce koje su im Dvorečani zadavali sekirama, mačevima i kopljima.

Tam je pustio da momke vodi njihova obuka. Više bi voleo da se nalazi u središtu klina i da ih hrabri kako to sada Danil čini - ali on je jedan od retkih koji su prošli kroz pravu vojničku obuku, a klin zavisi od toga da na vrhu bude postojan čovek.

I zato je bio postojan i nije uzmicao. Spokojan unutar praznine, pustio je da se Troloci slamaju na njemu. Prelazio je iz „padanja rose sa grane“ u „jabukove latice nošene vetrom“, pa onda u „kamenje pada u baru“ - svi ti stavovi učvršćivali su ga u jednom položaju dok se borio protiv više protivnika.

Iako je poslednjih nekoliko meseci proveo vežbajući mačevanje, Tam nije bio ni izbliza snažan kao u mladosti. Srećom, trsci ne treba snaga. Nije bio ni uvežban kao nekada, ali nema te trske koja vežba kako da se povija na vetru.

Ona to jednostavno čini.

Godine sazrevanja, godine starenja dovele su do toga da Tam razume prazninu. On je sada razume bolje nego ikada. Godine provedene u podučavanju Randa kako da bude odgovoran, godine življenja bez Kari, godine slušanja kako vetar duva i lišće šušti...

Tam al’Tor postao je praznina. Prineo ju je Trolocima, pokazao im ju je i slao ih u njene dubine.