Sećanje na svetlost

On obigra oko jednog jarcolikog Troloka, pa zamahnu mačem u stranu i raseče zver po peti. Trolok se zatetura a Tam se okrenu, puštajući da ga ljudi iza njega ubiju. Sevnu mačem - krv se slivala sa oružja - i prsnu tamne kapi krvi pravo u oči jednog Troloka košmarnih crta lica koji je jurišao na njega. Zaslepljeni Trolok zaurla, a Tam polete napred ispruženih ruku i raspori ga odmah ispod oklopnog prsnika. Trolok se zatetura ispred trećeg čudovišta, koje krenu da sekirom udari Tama, ali pogodi svog saborca.

Svaki korak bio je deo plesa, a Tam je pozivao Troloke da mu se pridruže. Samo se jednom tako borio, nekada davno, ali praznina ne dopušta prisećanje. On i ne razmišlja o ranijim bitkama; ne razmišlja ni o čemu. Ako i zna da je to i ranije činio, onda on to zna zbog odjeka njegovih pokreta i razumevanja koje kao da je proželo i njegove mišiće.

Tam ubode u vrat jednog Troloka čije je lice bilo bezmalo potpuno ljudsko, s tek nešto malo više dlaka na obrazima. Trolok pade na leđa i zakrkrlja, a Tam odjednom vide da pred njim više nema neprijatelja. Mračne zveri bežale su nizvodno koliko ih noge nose, a progonili su ih konjanici s krajiškim zastavama. Troloci će ubrzo naleteti na zid vojnika, Zmajevu legiju, i biće smrvljeni između njih i Krajišnika koji su ih progonili.

Tam očisti sečivo i napusti prazninu. Tek tada shvati ozbiljnost okolnosti u kojima se nalazio. Svetlosti! Trebalo bi da su njegovi ljudi izginuli svi do jednog. Da oni Krajišnici nisu stigli...

On vrati mač u lakirane kanije. Crveni i zlatni zmaj zablista i zaiskri na sunčevoj svetlosti, mada Tam nikada ne bi pomislio da se kroz tmurne oblike probio makar jedan zrak sunca. Pogledom je potražio sunce i našao ga - skriveno iza oblaka - kako se bliži obzorju. Skoro da je noć pala!

Srećom, izgleda da se Troloci koji učestvuju u bitki kod ruševina napokon slamaju. Već ih je oslabio dug prelazak preko reke, a sada su se smrvili kada su ih Lanovi ljudi napali s leđa.

Sve se završilo za veoma kratko vreme. Tam je izdržao.

Crni konj dokasa do njega. Njegov jahač, Lan Mandragoran - s barjakom i stražom iza sebe - pogleda Dvorečane.

„Dugo sam se pitao“, kaza Lan Tamu, „kakav je to čovek koji je Randu dao ono sečivo označeno čapljom. Pitao sam se je li ga on zaista zaslužio. Sada znam.“ Lan diže mač da ga pozdravi.

Tam se opet okrenu da pogleda svoje ljude - iznurene i okrvavljene - kako čvrsto drže svoje oružje. Putanja njihovog klina jasno se videla po izgaženoj ravnici; na desetine Troloka ležalo je tamo gde se klin zario u njih. Nešto severnije, ljudi iz drugog klina digoše oružje. Bili su saterani skoro do šume, ali tamo su se oduprli i neki od njih su preživeli. Tam nije mogao a da ne primeti kako je na desetine dobrih ljudi izginulo.

Njegovi iznureni ljudi posedaše po bojištu, okruženi leševima. Neki slabašno počeše da vezuju sebi zavoje ili da se staraju za ranjenike koje su povukli u unutrašnjost klina. Tam južno od njih ugleda onespokojavajući prizor. Da li se ono Seanšani povlače iz svog tabora kod Dašarske kvrge?

„Dakle, pobedili smo?“, upita Tam.

„Daleko od toga“, odgovori Lan. „Osvojili smo ovaj deo reke, ali to je manje važna bitka. Demandred ovde tera Troloke što jače može kako bi nas sprečio da pošaljemo veću vojnu snagu u bitku koja se odvija kod gaza nizvodno." Lan okrenu konja. „Prikupi svoje ljude, majstore sečiva. Ova bitka neće se okončati sa zalaskom sunca. Opet ćeš biti potreban u vremenu koje nam predstoji. Tai'šar Maneteren.“

Lan odgalopira prema svojim Krajišnicima.

„Tai'šar Malkijer“, viknu Tam za njim.

„Dakle... još nismo završili?" upita Danil.

„Ne, momče. Nismo. Ali odmoričemo se, da se ljudi Izleče i da nešto pojedu.“ On ugleda kapije kako se otvaraju pored bojišta. Met je bio dovoljno pametan da Tamu obezbedi način da pošalje svoje ranjenike u Majen. To...

Ljudi pohrliše kroz prolaze. Na stotine njih; na hiljade. Tam se namršti. Beli plaštovi prikupljali su se u blizini - troločki napadi naneli su im velike gubitke, ali dolazak Tamovih odreda spasao ih je da ne budu uništeni. Argandine snage okupljale su se kod ruševina, a Vučja garda visoko je digla svoj steg; bili su krvavi svi do jednoga, okruženi hrpama troločkih leševa.

Tam je gacao po bojnom bolju. Udovi su mu sada bili teški kao da su od olova. Osećao se umornije nego da je mesece i mesece proveo vadeći panjeve.

Kod prve kapije on ugleda samu Berelajn kako stoji u društvu nekih Aes Sedai. Ta prelepa žena odskakala je od sveg tog blata i pogibije. Njena crno-srebrna haljina, dijadema u kosi... Svetlosti, njoj nije tu mesto.

„Tame al’Tore“, obrati mu se ona. „Da li ti zapovedaš ovom vojskom?“

„Može se tako reći“, odgovori Tam. „Izvinjavam se, milostiva Prva, ali ko su svi ovi ljudi?“