Sećanje na svetlost

Stiglo je poslednjih nekoliko poteza u njihovoj igri, a Demandred je igrao veoma dobro. Met pogleda svoju vojsku, koja se sastojala od iznurenih vojnika, pri čemu su mnogi bili ranjeni. Nema dvojbe đa su u očajnoj situaciji.

„Pozovi Aes Sedai“, naredi Met. „Baš me je briga što kažu da ne mogu ni pero da podignu. Možda će smoći snage za neku ognjenu kuglu ako im životi budu ugroženi. Sem toga, njihovi Zaštitnici i dalje mogu da se bore.“

Arganda klimnu. Kapija se otvori pored njih i dva Aša'mana isteturaše se iz nje. Nef i Niejld imali su opekotine po koži, a Nefova Aes Sedai nije bila s njima.

„Pa?" upita ih Met.

„Urađeno je“, procedi Niejld.

„Šta je s Tuon?“

„Izgleda da su našli uhodu“, odgovori Nef. „Carica čeka tvoj znak da se vrati.“

Met duboko udahnu, osećajući miris bojišta, osećajući ritam bitke koju je postavio. Ne zna hoće li moći da pobedi, čak i s Tuon. Svakako neće moći kada je Elejnina vojska rasturena, a Aes Sedai toliko oslabljene da ne mogu da usmeravaju. Neće moći da pobedi bez Egvene, bez njene dvorečanske tvrdoglavosti i gvozdene kičme. Neće moći da pobedi bez čuda.

„Pozovi je, Nefe“, naredi Met. Pozva da mu donesu hartiju i pero, pa nažvrlja poruku i dade je Aša'manu. Potisnu sebičnu želju da pusti Tuon da pobegne nekud gde će biti bezbedna. Krvavi pepeo, više nigde nije bezbedno. „Nefe, daj ovo carici; reci joj da ova uputstva moraju da se poštuju u potpunosti.“

Met se onda okrenu ka Niejldu. „Ti idi kod Talmanesa“, naredi, „Reci mu da nastavi s planom.“

Dva usmerivača odoše da uruče svoje poruke.

„Hoće li to biti dovoljno?" upita Arganda.

„Ne“, odgovori Met.

„Onda zašto?“

„Zato što ću, Arganda, pre biti Prijatelj Mraka nego što ću dopustiti da se ova bitka završi a da ne pokušam sve što mogu.“

„Lijuse Terine!“, grmeo je Demandred. „Dođi da se suočiš sa mnom! Znam da posmatraš ovu bitku! Priključi joj se! Bori se!“

„Vala mi je muka od onog čoveka“, reče Met.

„Kautone, gledaj - oni Troloci su se okupili“, reče mu Arganda. „Mislim da se spremaju da napadnu.“

„To je onda to; hajdemo na oružje“, odgovori Met. „Gde je Lan; je li se već vratio? Bilo bi mi mrsko da ovo radim bez njega.“

Met se okrenu i prelete pogledom preko okupljenih jedinica tražeći Lana dok je Arganda uzvikivao naređenja. Arganda ga odjednom zgrabi za ruku i pokaza prema Trolocima. Met se naježi kada na svetlosti lomača ugleda jednog usamljenog konjanika kako na crnom pastuvu galopira pravo u desno krilo troločke horde, prema istočnoj padini visoravni. Prema Demandredu.

Lan je otišao da sam vodi svoj rat.

Troloci su po mraku grabili u pukotinu pokušavajući da uhvate Olvera za ruku i da ga izvuku odatle. Drugi su kopali pokušavajući da je prošire, tako da ga je rasuto tle zasipalo i lepilo se za suze na njegovim obrazima i krv koja mu je tekla iz ogrebotina.

Nije mogao prestati da se trese. Takođe nije mogao naterati sebe da se mrdne. Prestravljeno se tresao dok su zveri prljavim prstima grabile ka njemu, kopajući sve bliže i bliže.

Loijal je sedeo na panju, odmarajući se pre nego što se bitka opet razmaše.

Juriš. Da, to bi bio dobar način da se sve ovo okonča. Loijala je sve bolelo. Mnogo toga je čitao o bitkama, a i ranije se borio, tako da je znao šta da očekuje. Ali potpuno je drugačije iskusiti nešto nego znati nešto; zato je i otišao iz stedinga.

Nakon više od dana neprestanih borbi, udovi su mu izgarali od duboke iscpljenosti koja ih je prožimala do srži. Kad god bi digao sekiru, glava joj je bila tako teška da se čudio kako ne polomi držalje.

Rat. Mogao je da proživi život a da ga ne iskusi. To je nešto daleko više od onoga što je bila mahnita bitka u Dvema Rekama. Tamo su makar imali vremena da sklone mrtve i previju ranjene. Tamo se makar sve svodilo na nepokolebljivo istrajavanje pred talasima napadača.

Ovde nema vremena za čekanje, niti vremena za razmišljanje. Erit sede na zemlju pored njegovog panja i on joj spusti ruku na rame. Ona sklopi oči i nasloni se o njega. Prelepa je, sa savršenim ušima i predivnim obrvama. Loijal se trudio da ne gleda krvave mrlje na njenoj odeći; bojao se da je nešto od toga zapravo njena krv. Trljao joj je rame prstima toliko obamrlim da ih je jedva osećao.

Loijal je na bojištu hvatao neke beleške kako za sebe, tako i za druge, da bi pratio kako se bitka odvijala. Da, poslednji napad. To će biti dobar kraj za priču - kada je jednom bude napisao.

Pretvara se da će on i dalje pisati tu priču. To je bezazlena mala laž.

Jedan konjanik izjuri iz redova njihovih vojnika i galopom se zaputi ka troločkom desnom krilu. Met neće biti srećan zbog toga. Jedan čovek, potpuno sam, ne može da postigne ništa do da pogine. Loijal se iznenadio što oseća tugu zbog toga što će taj čovek izgubiti život nakon svih onih smrti kojih se nagledao.

Taj čovek mi deluje poznato, pomislio je Loijal. Da, to je zbog konja. Već je video tog konja - i to mnogo puta. Lan, obamrlo je pomislio. Lan je taj usamljeni konjanik.

Loijal ustade.

Erit ga pogleda kada on diže sekiru na rame.