Sećanje na svetlost

Pevara se iz sve snage trudila da se što bolje pretvara kako nije prestravljena.

Da je ti Aša’mani poznaju, shvatili bi da to što sedi mirno i tiho zapravo nije njeno prirodno ponašanje. Povukla se u osnovnu obuku Aes Sedai: pretvara se da vlada okolnostima, a zapravo se oseća potpuno suprotno tome.

Naterala je sebe da ustane. Kanler i Emarin otišli su da obiđu momke iz Dve Reke i da se postaraju da oni svuda idu po dvojica. Tako su ona i Androl opet ostali nasamo. On je tiho prčkao nešto oko onog svog kožnog remenja, dok je napolju i dalje padala kiša. Šio je služeći se dvema iglama istovremeno, ukrštajući bodove. Čovek je bio usredsređen kao majstor zanatlija.

Pevara mu priđe, tako da je on oštro pogleda kada mu se približi. Ona prikri osmeh. Možda ne izgleda tako, ali ume da se kreće nečujno kada je to potrebno.

Ona pogleda kroz prozor. Kiša je sve jače padala, tako da je staklo bilo zastrto vodenim zavesama. „Nakon onih silnih nedelja kada je izgledalo da će se svakog trena oblaci prolomiti, kiša je napokon pljusnula.“

„Oblaci su u nekom trenutku morali da se prospu“, primeti Androl.

„Kiša ne deluje prirodno“, odgovori ona i sklopi ruke iza leđa. Osećala je hladnoću koja se probijala kroz staklo. „Jačina pljuska se ne menja. Sve je i jedna postojana bujica. Mnogo munja, ali veoma malo grmljavine.“

„Misliš da je ova oluja jedna od onih stvari?“, upita je Androl. Nije morao da kaže šta je pod time mislio. Početkom te nedelje, obični ljudu u Kuli - nijedan Aša’man - počeli su da sagorevaju. Jednostavno... sagorevaju - potpuno neobjašnjivo. Poginulo je četrdesetoro ljudi. Mnogi za to i dalje krive odmetnute Aša’mane, mada su se muškarci kleli da niko u blizini nije usmeravao.

Ona odmahnu glavom, gledajući skupinu ljudi kako gacaju po blatnjavoj ulici. Isprva je i ona smrti smatrala delom poludelih Aša’mana. Sada je i te događaje, kao i druge neobične stvari, prihvatala kao nešto daleko gore.

Svet se rastače.

Ona mora da bude snažna. Upravo je Pevara iznedrila plan da tu dođu žene koje će vezati za sebe te ljude, mada je to Tarna predložila. Ona im ne sme dopustiti da otkriju koliko je uznemirava što je tu zatočena i sučeljena s neprijateljima koji mogu da prisile čoveka da pređe na stranu Senke. Njeni jedini saveznici jesu muškarci koje bi ona pre svega nekoliko meseci revnosno progonila i smirivala bez trunke žaljenja.

Sela je na stoličicu koju je ranije Emarin koristio. „Volela bih da porazgovaramo o tom planu koji kuješ.“

„Nisam siguran da sam ga iskovao, Aes Sedai.“

Ona opet pogleda kroz prozor. Jedina svetlost napolju dopirala je iz unutrašnjosti zgrada, odakle se povremeno crvenonarandžasti sjaj prosipao u kišnu noć. Prolaznici su se i dalje veoma lagano kretali ulicom, prelazeći preko lokvi svetlosti koje su dopirale kroz prozore.

„Odeća im nije mokra“, prošapta Androl.

Pevara se naježi, shvatajući da je on u pravu. Čovek na čelu hodao je s bezobličnim šeširom širokog oboda na glavi, ali taj šešir nije zaustavljao mlazeve kiše nanete vetrom. Njegova seljačka odeća nije bila ni taknuta kišom koja je lila kao iz kabla. A vetar nije nosio haljinu žene pored njega. Pevara je tek tada primetila da jedan od mlađih ljudi drži ruku iza sebe, kao da vuče uzde neke tovarne životinje - koje nije bilo.

Pevara i Androl nemo su gledali sve dok te prilike nisu zašle predaleko u mrak, tako da više nisu mogli da ih vide. Prikaze mrtvih sve su uobičajenija pojava.

„Kazala si da imaš neke predloge?" Androlu je glas podrhtavao. „Ja... Da.“ Pevara otrgnu pogled s prozora. „Taim se za sada usredsredi na Aes Sedai. Sve moje sestre su otete. Ja sam poslednja.“

„Nudiš se da budeš mamac.“

„Oni će sasvim sigurno doći po mene“, odgovori ona. „To je samo pitanje vremena.“

Androl pređe prstima preko kožnog remena i činilo se da je zadovoljan njim. „Trebalo bi da te krišom odvedemo odavde.“

„Ma je li?“, upita ona i diže obrvu. „Uzdignuta sam na položaj deve u pogibelji, koju je potrebno spasti, je li? Baš hrabro od tebe.“

On pocrvene. „Sarkazam? Od jedne Aes Sedai? Mislio sam da to nikada neću čuti.“

Pevara se zasmeja. „O, moj Androle. Ti zaista ništa ne znaš o nama, zar ne?“

„Iskreno? Ne. Uvek sam vas izbegavao.“

„Pa, uzevši u obzir... tvoje unutrašnje sklonosti, možda je to bilo najpametnije.“

„Ranije nisam mogao da usmeravam.“

„Ali si slutio da možeš. Došao si ovde da bi to naučio.“

„Bio sam radoznao“, odgovori on. „To je nešto što ranije nisam probao.“

Zanimljivo, pomislila je Pevara. Da li te onda to pokreće, kožaru? Zbog čega te tako vetrovi nose s jednog mesta na drugo, kao maslačkovo seme?

„Pretpostavljam“, odgovori mu ona, „da nikada ranije nisi ni skočio s neke litice. To što nikada nisi nešto učinio ne znači da uvek ima razloga da to pokušaš.“

„Zapravo, skočio sam s litice. S nekoliko njih.“

Ona ga pogleda i diže obrvu.