Sećanje na svetlost

Nažalost, da bi čovek naučio u čemu je razlika, mora da bude u pravim borbama. Svetlost dala da Tenobija ne uradi nešto previše nesmotreno. Lan se nagledao mladića s tim istim pogledom u očima. Rešenje za njih jeste da se na nekoliko nedelja teraju da rade do iscrpljenosti, vežbajući dok ne stignu do tačke kada samo razmišljaju o tome kada će u krevet, a ne o „slavi“ koju će jednoga dana zadobiti. Ali čisto sumnja da bi to bilo prikladno za kraljicu.

„Otkad se Kalijen venčao s Etenajilom, ona postaje sve nesmotrenija“, tiho kaza Agelmar polazeći s Lanom prema zadnjim redovima i klimajući glavom vojnicima u prolazu. „Mislim da je njemu polazilo za rukom da je pomalo smiruje, ali sada - kada ni on niti Bašer nisu tu da paze na nju...“ Uzdahnu. „Pa, bilo kako bilo - šta si hteo od mene, Dai Šane?“

„Dobro se borimo“, odgovori mu Lan. „Ali zabrinut sam zbog toga koliko su ljudi iznureni. Hoćemo li moći da zadržavamo Troloke?“

„U pravu si; neprijatelj će se s vremenom probiti kroz klanac“, odgovori Agelmar.

„Šta ćemo onda?“, upita Lan.

„Borićemo se ovde“, kaza mu Agelmar. „A onda, kada više ne budemo mogli da izdržimo, povući ćemo se kako bismo dobili na vremenu.“

Lan se ukoći. „Povući?“

Agelmar klimnu. „Ovde smo kako bismo usporili Troloke. To ćemo postići tako što ćemo in neko vreme zadržavati ovde, a onda se lagano povlačiti preko Šijenara.“

„Agelmare, nisam došao u Tarvinov procep da bih se povlačio.“

„Dai Sane, naveden sam da mislim kako si došao ovde da bi poginuo.“

Te reči su bile čista istina. „Agelmare, neću da po drugi put prepustim Malkijer Senci. Došao sam u Procep - a Malkijerci su me sledili ovamo - da pokažem Mračnome da nismo poraženi. Kada bih otišao nakon što smo uspeli da se odupremo...“

„Dai Sane“, tiho mu kaza lord Agelmar dok su hodali, „poštujem tvoju odluku da se boriš. Svi je poštujemo. Tvoj put ovamo nadahnuo je na hiljade ljudi. To možda nije bio tvoj cilj, ali to je bio cilj koji je Točak izatkao za tebe. Rešenost čoveka koji se posvetio pravdi ne može se tako lako zanemariti. Međutim, dođe vreme kada čovek mora da zastane i uvidi šta je važnije.“

Lan se ukopa u mestu i pogleda starog vojskovođu. „Pazi se, lorde Agelmare. To bezmalo zvuči kao da mi govoriš da sam sebičan.“

„I govorim ti, Lane“, reče mu Agelmar. „I jesi.“

Lan nije ni trepnuo.

„Došao si kako bi dao svoj život za Malkijer. To je samo po sebi plemenito. Međutim, pošto je Poslednja bitka počela, takođe je glupo. Potreban si nam. Ljudi će izginuti zbog tvoje tvrdoglavosti.“

„Nisam tražio da me slede. Svetlosti! Učinio sam sve što sam mogao da ih sprečim u tome.“

„Dai Šane, dužnost je teža od planine.“

Lan se. ovog puta lecnuo. Kada ga je poslednji put neko mogao običnim rečima naterati da to učini? Sećao se kada je tom načelu naučio jednog mladića iz Dve Reke - naivnog čobanina koji je strahovao od sudbine koju mu je Šara nametnula.

„Nekim ljudima“, nastavi Agelmar, „suđeno je da umru i oni strahuju od toga. Drugima je suđeno da žive i da predvode, pa im je to teško breme. Ako želiš da se boriš ovde sve dok poslednji čovek ne pogine - ti to možeš, a oni će ginuti sve vreme pevajući o slavi borbe. Ili možeš da učiniš ono što obojica moramo da učinimo. Da se povučeš kada budemo na to primorani) da se prilagodiš tome i da nastaviš da usporavaš i da ometaš Senku koliko god budeš mogao, dok ostale vojske ne budu mogle da nam pošalju pomoć.

Mi smo izuzetno pokretna vojna sila. Sve vojske poslale su ti svoju najbolju konjicu. Video sam devet hiljada pripadnika saldejske lake konjice kako savršeno izvodi složene manevre. Mi ovde možemo da nanesemo velike gubitke Senci, ali pokazuje se da je neprijatelj previše brojan. Brojniji nego što smo očekivali. Đok se budemo povlačili, nanosićemo im još više gubitaka. Naći ćemo način da im naplatimo svaki korak koji načinimo za vreme povlačenja. Đa, Lane. Ti si me postavio za glavnog vojskovođu na ovim bojnom polju - i to je moj savet za tebe. To se neće dogoditi danas, a možda ni za još nedelju dana, ali moraćemo da se povučemo.“

Lan je nemo nastavio da hoda. Pre nego što je stigao da smisli šta da odgovori, ugledao je prasak plave svetlosti u vazduhu. Znak iz Procepa za slučaj opasnosti. Jedinicama koje su upravo poslate na bojno polje potrebna je pomoć.

Razmisliću o tome, pomislio je Lan. Potiskujući iznurenost, pojurio je prema vezu za konje kamo je konjušar odveo Mandarba.

Ne mora da ode u taj napad. Samo što se vratio iz napada. Međutim, rešio je da svejedno pođe i tek tada shvatio da viče Bulenu da pripremi konja, pa se osetio kao budala. Svetlosti, navikao se da mu taj čovek pomaže.